Pro­sla­vlje­ni kan­ta­u­tor Đor­đe Ba­la­še­vić pr­vi put će na­stu­pi­ti u Kom­bank Are­ni, 30. de­cem­bra 2016. go­di­ne. Po­sli­je vi­še­go­di­šnje kon­cert­ne pa­u­ze u glav­nom gra­du Sr­bi­je, Ba­la­še­vić je za­ka­zao „kon­cert za naj­bo­lji pro­ce­nat Be­o­gra­da”, ka­ko je na­ja­vio u emo­tiv­nom sa­op­šte­nju za jav­nost.
Obra­ća­ju­ći se be­o­grad­skoj pu­bli­ci, Ba­la­še­vić je oci­je­nio ka­ko mu se uči­ni­lo da „na­ja­va kon­cer­ta u BG Are­ni, 30. de­cem­bra ove go­di­ne, ne bi tre­ba­la pred­sta­vlja­ti ne­ki pro­blem”.
- Odr­žao sam ih u Be­o­gra­du vi­še od 150 do sa­da, i mo­ram vam ot­kri­ti da po­sto­ji raz­log za­što je to sa stra­ne po­ne­kad mo­žda dje­lo­va­lo kao ne­što sa­vr­še­no la­ko? Za­to što je, na­i­me, to i bi­lo sa­vr­še­no la­ko... No­vo­go­di­šnji kon­cer­ti u Cen­tru „Sa­va” bi­li su de­fi­ni­tiv­no ne­što naj­lak­še što sam ikad ra­dio... Taj ta­las do­bre ener­gi­je ni­je ni tre­ba­lo vre­ba­ti. On bi te na­pro­sto po­ku­pio i pri­je ne­go što do kra­ja iz­go­vo­riš „Do­bro ve­če, moj Be­o­gra­de”, i na te­bi je na­da­lje bi­lo sa­mo da tu i ta­mo je­dva pri­mjet­no ba­lan­si­raš pod bla­gim na­le­ti­ma boč­nih vje­tri­ća zlo­be i za­vi­sti, sur­fu­ju­ći kao Pe­tar Pan kroz sa­zve­žđe upa­lje­nih ši­bi­ca...”
Na kra­ju se, eto, sve ipak sve­de na mu­zi­ku, ko­men­ta­ri­še Ba­la­še­vić i ot­kri­va ko je „glav­ni kri­vac” za nje­gov pred­no­vo­go­di­šnji be­o­grad­ski kon­cert.
- Ne­ki no­vi klin­ci su, ta­ko, na „dru­štve­nim mre­ža­ma” na­pra­vi­li ma­lu pri­ja­telj­sku pe­ti­ci­ju, hi­lja­du laj­ko­va za kon­cert u Be­o­gra­du, a bi­lo je u stva­ri po­treb­no 999 laj­ko­va, kao što već ne­gdje re­koh, jer moj lajk je po tom pi­ta­nju uvi­jek pr­vi. Uosta­lom, ako sad is­pa­da da sam ja taj ko­ga je tre­ba­lo na­go­va­ra­ti, on­da smo stvar­no bez ve­ze pro­pu­sti­li ne­ke go­di­ne? U ve­zi to­ga su me ne­ki sta­ri klin­ci istog ča­sa po­sa­vje­to­va­li da „mo­žda ipak tre­ba sa­če­ka­ti bo­lji tre­nu­tak”, ali ža­lim, odav­no ni­sam baš naj­bo­lja mu­šte­ri­ja za če­ka­nje. Sem to­ga, 30. de­cem­bar mi se go­di­na­ma či­nio kao je­dan od naj­bo­ljih tre­nu­ta­ka Be­o­gra­da...”
Tek kad čo­vjek oma­to­ri, ko­men­ta­ri­še Ba­la­še­vić, i kad kre­ne da tre­nut­ke ku­pu­je „na ko­mad”, uka­pi­ra da ih ni­kad ni­je ni tre­ba­lo če­ka­ti, ne­go ih je tre­ba­lo pre­sre­ta­ti.
- Shva­ti ka­ko su tre­nu­ci uve­li­ko pre­ci­je­nje­ni, jer oni i je­su sa­mo be­zna­čaj­ne če­sti­ce vre­me­na, dok ih mi ne uzme­mo pod svo­je... Mla­đa­ni „Đo­to­vi” ko­ji su sa­ku­pi­li laj­ko­ve oči­to su to skon­ta­li na vri­je­me, i nji­ho­va ener­gi­ja po­sta­vi­la se pred me­ne kao ul­ti­ma­tum pred ko­jim ne­ma iz­go­vo­ra.
U svom sti­lu, Ba­la­še­vić na­sta­vlja:
- Ali kad čo­vjek oma­to­ri, što sam ta­ko­đe već po­mi­njao (i što baš i ni­je ne­ki pro­vod?), ba­rem mo­že da se va­di na to da is­pu­nja­va sta­ro­sne uslo­ve za iz­vje­snu pa­te­ti­ku? Za no­stal­gi­ju. Sen­ti­men­tal­nost. Za sve če­šće ci­ti­ra­nje se­be sa­mog. Jed­nom ri­ječ­ju, is­pu­nja­va mno­ge uslo­ve da to­tal­no pro­lu­pa... Šta ako mi Pro­ti­na kći usko­ro mah­ne sa pro­zo­ra va­go­na, i po­zo­ve da u je­sen do­đem do Di­žo­na? I is­pad­ne da je tog ju­tra, kad sam sti­gao put­nič­kom kla­som, Ge­da Glu­per­da iz­lo­mio ba­gre­nje pre­pli­vav­ši Du­nav, du­bok i stra­šan, do­la­ze­ći od Ka­nji­že, pa mal­ko na­ni­že, gdje se po­sled­nja ne­vje­sta, iz­vje­sna Me­la­ni­ja Ma­tić, tač­na ko sa­tić, ože­ni­la Bu­bom Er­de­ljan, sa mje­se­com u oči­ma? Mi­slim da je za­to pa­met­ni­je da ne če­ka­mo ju­bi­le­je? Ali, raz­mi­šlja­ju­ći da­lje o na­ja­vi ovog kon­cer­ta, od­jed­nom sam se na­šao u ne­pri­li­ci? Ne­ma no­vog CD-a, no­vog spo­ta, ne­ma ni­čeg no­vog. Na­pro­tiv. A ne­ma ni spa­so­no­snog ju­bi­le­ja na po­mo­lu, sve je di­bi­dus ras­pa­re­no, je­di­no se na­me­će 45-go­di­šnji­ca do­bi­ja­nja vo­zač­ke do­zvo­le, ali ni to mi se ne či­ni ide­al­no okru­glim? Osim to­ga, sva­ko ko se da­nas ja­vi za Zvi­je­zdu istog ča­sa ob­ja­vlju­je na svom tvi­te­ru da će „zbog ve­li­kog in­te­re­so­va­nja” odr­ža­ti i dru­gi kon­cert u Be­o­gra­du, a ja tre­ba da ova­ko sta­ro­mod­no i pre­va­zi­đe­no na­ja­vim da ću zbog ve­li­kog in­te­re­so­va­nja odr­ža­ti tek pr­vi? Ne­ka­ko mi to ne ide?
A klin­ci?
Pe­ti­ci­ja?
Laj­ko­vi?
Pri­ča­će dje­ca o svje­tli­ma Are­ne?
To bi mo­žda i mo­glo da pro­đe?
- Ma­da pri­zna­jem da bih ovog pu­ta vi­še vo­lio da pri­ča­ju ma­tor­ci o svje­tli­ma Are­ne. Svi oni, ali­jas, svi mi iz Cen­tra „Sa­va”, ko­ji smo osi­je­di­li če­ka­ju­ći bo­lji tre­nu­tak. Hi­lja­de nas, či­ni­lo mi se tad, ar­mi­ja i si­la, ali kad se sve sve­de na pro­ste broj­ke, broj sta­nov­ni­ka glav­nog gra­da, pa broj nas na zad­njem ka­le­meg­dan­skom sku­pu, do­la­zi­mo do još pro­sti­je broj­ke. Ot­pri­li­ke je­dan i tek-tek pro­ce­na­ta? Oni ko­ji vri­je­me mje­re man­da­ti­ma, istog ča­sa bi tih 0,20 od­sto cen­zu­sa na­zva­li sta­ti­stič­kom gre­škom? Oni ko­ji po­ne­što zna­ju i o he­mi­ji, mo­žda bi po­me­nu­li i esen­ci­ju? A ja bih se je­di­no usu­dio da do­dam da sam Be­o­gra­đa­ne od­u­vi­jek vi­še vo­lio ne­go Be­o­grad, što je, ako ni­šta dru­go, vi­še ne­go od­li­čan do­ma­ći za­da­tak za pro­sto­pro­ši­re­ne? U sva­kom slu­ča­ju, i ova na­ja­va se uz te­ške mu­ke ne­ka­ko de­fi­ni­še... Dra­gi mo­ji Be­ge­ši, da­kle... Da­me i go­spo­do! Đor­đe Ba­la­še­vić, i Uje­di­nje­ni Man­gu­pi Voj­vo­di­ne! Be­o­grad­ska Are­na, 30. de­cem­bra! Kon­cert za naj­bo­lji pro­ce­nat Be­o­gra­da! Po­sljed­nji kon­cert od pr­vih 150 i ne­što! Ili pr­vi od sle­de­ćih sto! E, sad... Sam đa­vo će ga zna­ti? – na­pi­sao je Ba­la­še­vić u sa­op­šte­nju na­ja­ve kon­cer­ta.
S.M.